Turska kafa
Glasovi koji dopiru iz kuhinje su potpuno nerazumljivi, ali zaverinički ton jasno odaje bliskost dve žene koje svakog dana zajedno piju kafu.
Taj šapat uz kafu, koji ću u jednom momentu tumačiti kao ženski oprez, način da se sačuva krug poverenja u kome je bezbedno izreći i najveću tajnu, me redovno budi vikendom kada nema škole pa ni potrebe za “budjenjem na silu”.
Kafa koja se pije je turska, kupljena u zrnu i sveže samlevena istog jutra u samoposluzi Centroprom, zapaljene cigarete su Milde Sorte (čitali smo kako je i napisano), a dve žene sede naslonjene laktovima o sto dok šakama pridržavaju glavu i šapuću kao da im od tog šaputanja zavisi goli život.
Krupnija, tamnokosa žena ima mali nos, puna usta i krupne oči. Svojim radoznalim, dečjim pogledom vreba svaku priliku za dobru šalu ili neki “sveži” vic u skladu sa situacijom. Kosa joj je kratka, a frizuru ima samo kad je sveže ošišana. Uvek u farmerkama i majci, jedini nakit je njena burma, jasno stavlja do znanja sopstvenu jednostavnost.
To je moja mama.
Preko puta nje sedi naša prva komšinica, “vrata do vrata”, sitna plavuša i samohrana majka.
Njih dve obavljaju sveti ritual Kafenisanja, starog običaja ispijanja turskih kafa po komšiluku, na koji se žurilo ujutru, čim se otvore oči, navuku klompe, Adidas papuče za plažu ili stare cipele, zgažene na peti u žurbi, bez imalo vremena da se gurne stopalo do kraja.
Za njih dve, osamdesetih godina prošlog veka, Kafenisanje je važno koliko je sada važan Facebook ili Instagram. Često pokazuju jedna drugoj fotografije, sveže “uradjene” u foto radnji, od kojih mnoge “nisu uspele” pa je bleda fleka ili narandžasti snop svetla zaklanjao preplanula i odmorna lica sa letovanja na hrvatskom primorju.
Za “throwback Thursday” skidaju stare kutije sa ormara pune crno-belih fotografia, različitih veličina i stanja na kojima su, mlade i nasmejane, blistale u nekim srećnijim vremenima. Lajkove dobijaju u “četiri oka”, klimanjem glave, osmesima i izdvajanjem po neke fotografije iz gomile, uz reči: “E baš si ovde lepo ispala”.
U vremenima postojanja dva televizijska kanala i jedne istinske kulinarske zvezde Steve Karapandže, koji ih je obe omadjiao da u svako jelo dodaju i “po jednu žlicu vegete”, one koriste kafenisanje za razmenu recepata, često da bi se predstavile kao dobre domaćice što je tada bilo od velikog značaja.
Recepte su isecale iz časopisa Nada, Praktična žena i Bazar, dobile u amanet od porodice ili rekonstruisale, “provaljivale” na svečanim večerama na koje se tada često odlazilo.
Kafenisanje je ponekad ličilo i na psihoterapiju pa ako ste nekim svojim poslom slučajno prolazili kroz kuhinju mogli ste čuti fragmente nečijeg nesrećnog detinjstva, psihološkog profila bivšeg muža, a nije bile retko da primetite i suze u očima obe žene, ujedinjene u oplakivanju svojih sudbina.
Ja svakog jutro sebi kuvam tursku kafu.
Sipam vodu u dzezvu, pustim da provri, dodam kafu i dobro promešam i kako sam naučila od mojih žena obavezno pustim da još jednom provri.
Kafa je najbolja kada dva puta provri.
Svaki dan kuvam kafu, a još uvek nisam sigurna da li uopšte volim da je pijem.
Sve mi se čini da ovaj ritual ima neko posebno magijsko dejstvo. Da me podseti da sam deo “besmrtnog kruga poverenja” svih mojih žena koje sam ostavila iza, u nekim drugim vremenima..