POVERENJE

“Sa malinama moraš pažljivo!”, govorio je moj deda dok smo redjali voćke u plitke gajbe, samo u jednom redu, da se ne zgnječe. Umela sam da zadržim vazduh u plućima i potpuno prestanem sa disanjem dok skidam taj nežni plod sa špicaste koštice koja ostaje na stabljici. Pokazivao mi je bube sa zlatno-crnim krilima koje će pojesti naš krompir ukoliko ih sve ne potamanimo, pa sam ih ja krišom rasterivala da ih spasem te strašne sudbine.

Vodio me je svuda sa sobom..

Šunjala sam se iza njega dok je, sa pumpom, koju je nosio na ledjima poput školske torbe, prskao vinovu lozu rastvorom plavog kamena pa su se kapljice slivale niz lišće kao dokaz dobro obavljenog posla.

Verovao mi je..

Ili, barem, nikada nije pokazao strepnju dok sam nosila teške, zemljane krčage, pune tako hladne izvorske vode da su mi trnuli zubi dok sam pila iz malenog, okruglog otvora; niti kada sam nespretnim rukama bušila iglom lepljive listove duvana i nizala ih jedan do drugog na dugačke, tanke kanape. Bila sam mu desna ruka kada bismo ih, zajedno, kao džinovske ogrlice, kačili na na spoljne zidove kuće, da se dobro osuše.

Dolazila sam na selo za letnje raspuste, državne praznike dovoljno često da umem i da pričuvam kozu, nahranim kokoške, zakucam ekser i testerom presečem dasku na dva jednaka dela.

Bila sam uvek spremna da nešto dodam, pridržim, odnesem pa sam verovala da sam od velike pomoći, a deda me nikad nije razuveravao.

Nije ni čudo da su detalji o uzgoju voća, povrća i ukrasnog bilja došli sa mnom kao neka vrsta “fabričkog podešavanja” pa se i sama pitam odakle sve to znam, a uz sve veštine seoskog života zakačilo mi se i uverenje da nema tog posla koji je suviše težak, komplikovan ili samo za muškarce.

Da sve mogu isto kao i moj deda ili da se nimalo ne plašim da zabrljam stvar kada se nečega latim po prvi put.

I tako su, svakim danom, dok smo zajedno brinuli o flori i fauni našeg zajedničkog zavičaja, uz prve pupoljke u našoj bašti, polako rasla i moja krila!