Mišja rupa

Znala je da je nervozna zbog izlaska kada je, spremajući se, po ormaru tražila garderobu koju bi volela da ima, a ne onu koja se zaista tu i nalazi. Kada je tražila da obuče nešto što se nikada nije ni setila da kupi, u čemu bi mogla dobro da se sakrije od  prodornog, sveprimećujućeg oka najbolje drugarice njenog dečka.

Maja, doktorka, lafica, „žena sa tajnom“ . 

“Ajde da vidimo šta Maja smera” - uvek istom rečenicom Marko je najavljivao da je došlo vreme za druženje utroje. Maja je bila vrhovni sveštenik, sudija koji je procenjivao pravu vrednost njegovog života.I uvek bila korak ispred. Otkrivala mlade i talentovane pisce pa preporučivala njihove romane prvence koji bi ubrzo postajali apsolutni hit, osvajala vrleti po Hercegovini, krotila virove Drine… trčala sa vukovima, takoreći.

 Zgrabila je prvo farmerke i belu košulju. Sigurica! A onda se setila Majinih svilenih haljina u bojama peska Sahare, koje joj se privijaju uz telo baš tamo gde treba i koje su kao krojene za nju. To su one stvari koje se nikad ne vidjaju u prodavnicama po gradu koliko god dobro da tražiš.

One se izgleda nude samo posebnim ženama. Ili samo posebne žene zaslužuju da ih primete. 

 Opredelila se za svoj, smatrala je,  uspešan ulov iz Zare od pre dve godine, haljinu sa ogromnim crvenim i roze cvetovima, koja bi joj sigurno stajala još bolje da je bila par centimetara niža jer bi se tada kaiš vezivao tačno na struku. Ovako, kaiš je mogla da stegne ispod rebara, a svako malo je povlačila haljinu rukama ka podu ne bi li na silu ispravila taj nedostatak.

„Nedostatak. Ha! Da li na haljini ili na sebi!“

Uspela je da nasmeje samu sebe što je često radila kada je bila nervozna.

 Nije htela još da počne sa šminkanjem. Bila je previše nervozna da počne sa tom delikatnom radnjom od čijeg uspešnog ishoda je zavisilo njeno raspoloženje cele večeri.

Legla je pažljivo na dvosed, da ne izgužva haljinu, a pojas se digao još više što je povećalo njenu uznemirenost.

 Često se sećala mame ovih dana..

Njena mama je, već na prvom susretu sa Majom, bila njome očarana, a kako i ne bi. Mlada, doterana, prijatna a još i doktorka.

Smejale su se nekom starom vicu koji je mama izvukla iz naftalina koji je u svojih trideset osam godina života čula nebrojeno puta. Maja je uverava da je malaksalost koju oseća samo trenutna slabost i da su rezultati savršeni.

Ova joj sve veruje. Ona je za nju sveti vrač

. “A tako je normalna. Ne glumi neku veličinu. Žena iz naroda”. - priča mi mama.

“A odakle će da bude? Iz čopora divljih konja?” - zadirkuje je osećajući olakšanje da je sve uredu sa njenim zdravljem.

 Ustala je sa dvoseda, povukla rukama haljinu na dole i nastavila sa spremanjem.

Tri puta je skidala maskaru jer nije uspela da smiri ruku i izvije trepavice a da se ne zalepe, ali je jarko crveni karmin, kao i uvek, izvadio stvar.

Bila je spremna da krene. 

2

Stajala skoro ceo minut ispred kafića u kom su je, verovatno, već čekali Maja i njen dečko. 

Nije joj se ulazilo, nikako. 

Ne zboga Maje.

Poznavale je žene slične njoj. Žene - ortaci koje su sklopile tajni pakt sa muškim gangom, kojima se dozvoljava pristup vrhovnim skupštinama tajnih, muških  društava, kojima se dopušta da odbruse ako treba i da budu duhovite.

Koje imaju muška zanimanja.

 Nego zbog njega.

Nije mogla da gleda kako se izvinjava zato što je izabrao nju, normalnu ženu, koja plače na filmove sa tužnim krajem i plaši se zmija. Koja ne pripada njihovom miljeu. On i ne zna da se izvinjava i da ona to vidi. To se provlači kroz njegov smeh, koji traje malo duže nego što je uobičajeno, kada ona nespretno prepričava anegdotu, to se vidi u njegovom napetom licu koje odaje iščekivanje da njeno izlaganje konačno dobije poentu.

 Povukla je haljinu na dole i osetila kao se pojas haljine smešta tačno na njen struk što je učinilo da je na trenutak preplavi talas apsolutnog zadovoljstva. Iskoristila je taj pozitivan naboj i ušla u prostoriju naglašavajući lelujavi hod i potpuno uspravan položaj ledja.

 Primetila je odmah Maju i njen pogled prepoznavanja i osmehnula joj se, a odsustvo bilo kakve reakcije na njenom licu učinilo je da se poveća njen osećaj nesigurnosti. 

 Uzvratila joj je osmehom tek kad je stigla do stola i izvlačila stolicu da sedne. „ Aaaa stigla si!“ rastezala je slogove zabacujući perfektno isfeniranu kosu iza ledja. Marko, koji je bio nagnut,  činilo joj se celim telom preko stola, i očigledno usred neke priče, okrenuo se i upitao „Pa gde si ti dosad?“

Njen dolazak je, samo nakratko, prekinuo priču o zajedničkim putovanjima ili o mestima koja su posetili odvojeno. Uglavnom, slavljenje aktivnog i kosmopolitskog života.

 Od te priče joj se inače  povraćalo pre svega jer je od inostranstva jedino videla sever Grčke, a da to i nije neko instranstvo.Setila se natpisa na srpskom jeziku koji sa svih strana pozivaju na akciju, od kupovine sveže samlevene kafe do iznajmljivanja jeftinih soba.

Gledala ih je kako se krevelje imitirajući neko Italijana, bartendera u Rimu koji nikako nije uspevao da zapamti porudzbinu. Nije potvrdjivala svoje prisustvo za stolom, izveštačenim upadicama kao što su „Stvarno!?“ ili „Ne mogu da verujem“. Ovoga puta ih je samo pustila da naglabaju posmatrajući ih i praveći se  da je neko isključio ton. Njihove najnovije navlake na zubim a nabavljene kod isttog stomatologa bljesnule bi na momenat podsećajući je na još jednu vezu koju imaju. Nesvesni dodiri ruke, značajni pogledi… 

Sve je je delovalo kao usporen, nemi i film u kome ona nije imala ni sporednu ulogu, pa joj je pažnja popustila i lako je upala u neki drugi, svoj, ubrzani, isprekidani NOIR film.

 Setila se telefonskog razgovora u kome je Maja uverava da će sve biti u redu, i da uživa na letovanju.

Ali nije bilo, u redu.

 Nije mogla, ni dan danas, sebi da oprosti što je otišla na to letovanje…  i što je više verovala toj Maji i njenim kolegama nego svom instiktu koji joj je uporno govorio da ostane, da bude sa njom, ali karte su već bile kupljene, nije smelo da propadne nešto toliko skupo.

 Trebalo je da ostane sa njom!

Da je čuva od tih ispraznih pogleda, velikih, latinskih reči koje ona nikako nije mogla da razume, da je drži za ruku, da zna da nije sama u tom zverinjaku podivljalih ega sredovečnih doktora

Vratila se dva dana ranije sa puta.

Maja ih je sačekala u bolnici, da se nadje pri ruci, da im kaže da medicina nije svemoguća. 

Da potvrdi još jednom tu strašnu dijagnozu zabacujući isfeniranu kosu iza ledja.

 I opet je osetila isti ledeni vazduh koji joj je dotakao lice i pogled njene majke posle kog su zauvek zamenile uloge.

Onda je bilo još gore..

Molila je Maju da vidi gde mogu da je prime, jer je jako loše.

 “Neće je niko primiti. Previše je slaba” , šapnula joj je jedna sestra u Urgentnom centru, u prolazu, kao da su pod prismotrom, kao da je odavanje takvih informacija teško krivično delo.

Nije znala da je tako nešto uopšte moguće. Da budeš previše bolestan za bolnicu. Kao da si previše kvalifikovan za neki posao pa nemaš motivaciju.

Primetili su da je odlutala.

.„Nešto si neraspoložena?“ upitala je one svojim uobičajenim, ravnim tonom.

„Jesi li umorna“ upitao je on.

  „Nije mi dobro!“ slagala je.

Ustvari, bilo je sramota.

Nije bila besna, nije bila tužna.

Nju je bilo strašno sramota!

Bilo je sramota što nije čitala te nove pisce hipstere koje oni obožavaju, što ne zna da skija, i što u njihov čarobni svet unosi nemir.

Bilo joj je neprijatno što je njena majka nije imala neki lakši oblik kancera nego baš taj najgori, mikrocelularni za koji ne postoji lek nigde na svetu, pa su svi morali da izmišljaju reči utehe u koje nisu verovali.

Bilo je sramota što je tragična, teška i crna.

Što se plaši splavarenja.

Što nije imala snage da pusti sve i krene dalje.. da se ne preispituje. 

 Da ih ne optužuje neprestano, u sebi. Njega za odsustvo saosećanja, a nju zato što je medicina nemoćna i leči samo one koji su bolesni onoliko koliko je pristojno.

 Osetila je svoj oklop koji je stegao kao obruč.

Kao da je neka bubašvaba koja je sela da popije piće sa dva šarena leptira koji radoznalo sleću sa cveta na cvet,.

 Ne ide to nikako.

 „Moram do toaleta!“ 

Osetila je suze koje svom snagom naviru. Uletela je u minijaturni WC, zatvorila vrata za sobom i više nije imala snage da brine za maskaru. 

Plakala je dok joj se haljina penjala uz telo i poprimala oblik padobrana.

Sve je ličilo na lavinu. 

Odron.

Misli su se prebrzo smenjivale da bi  mogla da ih prati.

Sve što je znala, bila i doživela pretvorilo se u crnu maglu koja se polako spuštala svuda oko nje.

Poželela je da može da se smanji.

Skroz da se smanjiu.

Da bude mala kao neki miš i da nestane u prvoj mišoj rupi na koju naidje.

A kada dodju po nju, kada se zabrinu dovoljno što je još uvek nema, pa razvale vrata, da vide samo njenu haljinu od balon svile sa ogromnim crvenim i roze cvetovima kako prekriva pod.