Iza škura

“Nije ti more Dunav, moj Dane” - šjor Rado pokušava da skrene crne misli svom prijatelju čija ruka poprima sve nijanse ljubičaste boje. “Nisi zna da je to Riba - Pauk, da je otrovna?”

“Ma otkud da znam, majke ti?” - odgovara mu tonom iskusnog pecaroša koji svakog djavola zna, ali, eto i najboljima se dešava po koji kiks, pa i to da zgrabe rukom ovu opasnu ribu i da im se vrh njenog otrovnog peraja zarije u meso.

"A triba si se raspitat" - smeje se naglas da sakrije zabrinutost, jer Danetu iz Zemuna ruka postaje sve veća, svakim novim minutom koiji provode u malioj ambulanti u malom mistu na otoku Braču.

A počelo je kako treba.

Sve je bilo spremno u cik zore, pre izlaska sunca.Koferi spakovani, kafa u termosu, Mala, umotana u ćebe drema na zadnjem sedištu.

Štapove za pecanje, kao vrednu relikviju, pažljivo polaže u preostali prostor u gepeku.

Plavi Kec je malo polegao tek kada je, na pak treger spakovao "Sportov", izduvani, gumeni čamac, sa "Tomos 4" motorom, rešen da ovog puta proba pecanje na moru.

Proverava gume. "Nije strašno. Krećemo!"

Put je filigranski isplaniran. Plavi Kec juri stotku autoputem "Bratstva i Jedinstva" i prvi zraci sunca se pomaljaju kod skretanja za Spačvu.

Lila, supruga i suvozač, otvara termos i miris turske kafe pojačava zadovoljstvo nove avanture i dobre oragnizacije.

Sve štima!

Barem do Slavonskog Broda!

Kod Slavonskog Broda skretanje na levo znači da nema više autoputa i da su amortizeri dobrodržećeg Plavog Keca ostavljeni na milost i nemilost regionalnih puteva republike Bosne i Hercegovine. Mala se budi i sa zadnjeg sedišta obaveštava da joj je muka.

Vrućina doseže svoj vrhunac u pravo vreme, kada trojka u Plavom Kecu pravi predah, uz nestvarno zelenu Neretvu, u jednom od restorana sa nadaleko čuvenom jagnjetinom gde će ostati sve dok ne prodje “najgora vrućina” i dok se plavi, usijani lim njihovog prevoznog sredstva ne ohladi ispod debelog hercegovačkog hlada.

Preko Medjugorja je put malo kraći. Kroz Čitluk, Ljubuški dosežu vrhove krševitih, golih brda, uz neopisivu vrućinu. Kada otvore sve prozore na atomobilu, ali vazduha kao da nema, kada pomisle da se više ne može izdržati, put polako kreće nizbrdo i sve muke se brzo zaborave jer počinje igra -"ko će prvi ugledati more?"

U Makarskoj, dok stoje u koloni vozila, poznati miris Dalmacije, mešavina mirisa mora, nagrizlog kamena, borovine i vetra koji sa pučine dovlači netaknutu svežinu, kao da ih osveštava i blagosilja, dok strpljivo čekaju transport na ostrvo.

Došli su do kraja puta.

Ravna ploča se završava, nema dalje.

Ostaje samo da ih trajekt Jadrolinije, kao neka Nojeva barka, odveze do mesta vanzemaljske lepote gde se i živi drugačije.

Jer nije URA isto što i SAT.

Ura ima drugačiji ritam, provlači se se kroz pesmu zrikavaca, otegne od vrućine, skloni iza škura pa kroz treperavu igru svetla i senke, polako iscuri do gluvog doba.

Šjora Ecija dlanom gladi lancune i zateže ih preko velikog starinskog bračnog kreveta od punog drveta.

Sve je spremno.

Njihova soba ih čeka.

Šjor Rado i slatka, mala Marijana sede na terasi ispod vijugave vinove loze.

Čekaju prijatelje.

Da ih prime u svoj svet,da ih ugreju od hladnih zima i košava od kojih se studen uvlači u kosti.

Oni su njihovi meštani.

Svi zajedno će, već sledećeg jutra, "Sportovim", gumenim, čamcem, koji ih ponizno čeka izmedju barki i jahti, isploviti do uvala i plaža za koje, bez njih, ne bi znali da postoje.

Oni će ih navoditi, nuditi ruku u pravo vreme kad im se stopalo oklizne o nepredvidive stene, upozoravati na meduze i ježeve.

Sunce će nemilosrdno pržiti njihovu belu put, so će im gristi crvene plikove, njihovi meštani će im vidati rane, uz meleme od lekovitih trava.

Mala će prvi put ući u crkvu, sa Marijanom, pratiće je na Pričest.

Oni, kod kuće, nisu pobožni.

Kleknuće na drvenu klupu i sklopiće dlanove, imitirajući svaki pokret koji vidi, krišom, ispod oka.

Iste večeri će prvi put probati vino, uz paštu fažoli, šjor Rado će joj svečano dodati čašu sa širom u koju će sipati i malo vode, da razblaži "za dite".

“S ponistre se vidi Šolta” - Oliver peva. “Stvarno se vidi Šolta sa vašeg prozora” - Lila primećuje, ne shvatajućii kako uopšte zna da je ponistra prozor, niti kako se odjednom spušta niz skaline, a ne silazi niz stepenice i za čas očisti škampe na buzaru .

Svakim novim letom, pod kožu ova tri kontinentalca se uvlače bonace i nevere i njihov dnk dobija novi kod.

Oni više nisu samo gosti, a ni ovi drugi nisu samo domaćini. Razmenjujući ribu na lešo za gibanicu jedni drugima predstavljaju prozor u različite svetove, ponekad potpuno iste a ponekad potpuno različite.

Šjor Rado gleda ožiljak na Danetovoj ruci, ne može sebi da oprosti što na vreme nije video šta mu se sprema.

“Ne brini, neće mi se više destit!” - uverava ga Dane.

I neće se desiti.

On više nikada neće pecati na moru.

Lila se pozdravlja sa Ecijom, dok se grle ona obećava: “Sledeće godine nas dve same na tri dana kod moje rodice na Šoltu”.

Ipak Lili će Šolta, zauvek ostati samo obris na horizontu koji je svakog leta gledala sa prozora.

Marijana i Mala će, zauzete odrastanjem, sve redje, jedna drugoj slati pisma u kovertama koje same prave od šarenih listova iscpanih iz časopisa BRAVO.

Plavi kec ponovo malo poleže pod teretom, ali pali bez oklevanja. Svi neumorno mašu dok god su im u oku poznata, draga lica, plašeći se da prekinu naglo tu neobičnu nit koja ih spaja.

Dane, Lila i Mala izvijaju glave da još jednom vide terasu obraslu vinovom lozom sa puta.

Čudan osećaj u stomaku i pritisak u ušima pripisuju usponu uz brdoviti Brač, a ne snažnom, fizički prisutnom, predosećaju da se ovde više nikad neće vratiti i da će svi ožiljci od otrovnih riba, opekotine, ogrebana koža od oštrih stena, kojima su plaćali danak pripadnosi ovom ostrvu, čitav trud da nauče taj divni dijalket i da niko ne primeti da nisu tu i rodjeni, da će sve biti samo u službi uspomena.

Da će se škure, od udara nezamislivih bura, zauvek zatvoriti.