amarcord

Ulica Božidara Adžije na Kalvariji (tako se nekada zvala) je najduža ulica u tom delu Zemuna na čijem samom kraju se nalazi park odakle se stepenicama možete spustiti do Donjeg Grada ili centra Zemuna.
To je moja ulica, tu sam odrasla, vozila bicikl, igrala se sa decom, odlazila i vraćala se iz škole..
A komšiluk je bez problema po meni mogao da navija sat, (nekada su se satovi navijali) jer sam svakog poslepodneva, u isto vreme, izlazila na ulicu, ispred kuće, da sačekam mamu da se vrati sa posla.
Jasno se sećam njene haljine sa krupnim cvetovima, lelujavog koraka kojim mi se približavala njena silueta izmedju džinovskih kestenova našeg parka, a pamtim i uznemirenost kada koji minut zakasni.
Najveći strah mi je bio da joj se nešto desi.
Da je ne izgubim.
Nisam to nikada izgovorila naglas.
To je bila moja tajna noćna mora i nemir zbog koga sam istrčavala iz kuće, uvek u isto vreme, kada je po mom proračunu, već trebalo da se vrati sa posla. I posle toliko godina, umesto da pišem o tome koliko je bila lepa, vesela, duhovita, druželjubiva i neposredna, pravi “networking master”, reklo bi se u ovo doba i koliko nas je sve obožavala, ja se uhvatila tog čudnog straha koji sam osećala. Ne mogu da ga se otresem.
Izgleda da mi je bio važan.
Taj, tada bezrazložni, nemir me je pripremao, trenirao za rodjendane, godišnjice, uspehe, gubitke, razočarenja koje sam morala da proživim, proslavim i odbolujem bez nje