Sa druge strane

Sa druge strane

Godinama sam zamišljala moju najbolju drugaricu Milenu kako mirno sedi na zadnjem sedištu automobila i kroz prozor gleda u magloviti spoj neba i zemlje do koga je pogled lako dopirao kroz široke, sremačke ravnice.

Njen stariji brat, sa kojim, zbog razlike u godinama, i nismo imali mnogo toga zajedničkog, u mojim mislima je već zaspao sa glavom neudobno zabačenom preko naslona, dok je Milenin otac, skoncentrisan na potpunom ravan i jednoličan auto-put, održavao dozvoljenu brzinu pritiskom stopala na papučicu gasa.

Zamišljam ih tako mirne, kako polako dižu ruke od svega, svako na svoj način i kako niti jedan treptaj ne ukazuje na činjenicu da to nije obično putovanje, ni odmor ni izlet, nego put u jednom pravcu i da su ti mladi ljudi, koji se još uvek računaju u decu, sa svakim predjenim kilometrom sve dalje od svoje majke koju su ostavili, skamenjenu od bola, u malom i musavom zemunskom dvorištu.

🧚‍♀️

Ceo komšiluk je prisustvovao tom neočekivanom rastanku izašavši ispred vrata svojih skromnih domova da isprati decu čije odrastanje je oduvek bilo i njihova zajednička briga i nadje se njihovoj majci koja je briznula u glasni plač kada su se vrata belog beemvea treskom zatvorila kao da je tek tada shvatila da će njena deca nadalje i zauvek živeti sa ocem, gastarbajterom, u Nemačkoj.

Tu sliku iz detnjstva sam ponela sa sobom, ali tek sam mnogo kasnije, kada sam i sama imala decu, naslutila istinsku bol rastrgnute majčinske duše, dok ogromni, prašnjavi automobil “u rikverc” izlazi iz našeg dvorišta i naočigled svih nas, koji smo tu živeli zbijeni jedni uz druge, još jednom prekida pupčanu vrpcu izmedju jedne umorne, samohrane majke i njene dece.

🧚‍♀️

Milenina mama je očajnički tražila

utehu ispijajući nebrojene jutarnje kafe sa komšinicama i sedeći ispred praga do kasno u noć dok su zažareni vrhovi cigareta opisivali nepredvidive linije od žustre gestikulacije.

Zavrtala je rukave da pokaže ruke nagrižene Vimom, Varekinom i svojih deset prstiju sa kojima ih je “sve ove godine sama podizala” čisteći podove naše škole i još nekih stanova u okolnim, dobrostojećim kućama.

Komšinice su joj nudile ratluk uz kafu i u kritičnim momentima vodu sa šećerom da dodje sebi. Govorile su joj da su to samo deca koja “ne shvataju šta rade” i da će je “od blata praviti” samo da se strpi malo.

🧚‍♀️

Milena od tate dobila nove igračke i garderobu i paradirala u novim pantalonama koje je nazivala “hoze”. Obasipala nas je luksuznim slatkišima koje smo mogle videti samo u magazinu Bravo, pa se oko nje stvarao nevidljivi štit od našeg uobičajenog života koji se odvijao u sivim tonovima i nije podrazumevao isticanja bilo koje vrste, a njene oči su zasijale nadom da je došao kraj krpljenju, nemanju, pozajmljivanju i stidu kad god bi njena mama ušla u našu učionicu da pospremi za djacima koji izleću napolje sa prvim zvukom zvona.

🧚‍♀️

Ovaj nemili dogadjaj je nedeljama potresao našu malu zajednicu unutar koje skoro i da nije bilo tajni , a kroz tanke zidove, koji su delili našu čudnu, dugačku gradjevinu na posebne, stambene jedinice, provlačilo se mnogo toga što se možda i želelo sakriti.

Svako je naravno imao svoje mišljenje i objašnjenje postojeće situacije i svakog je nagrizao drugačiji crv sumnje.

Izmedju dva gutljaja kafe čulo se da “što više pružaš deci ona to manje cene” da su “deca nezahvlana” i da “treba gledati sebe dok se još ima snage”, a razvod je ocenjen kao najveće zlo i da ipak treba ostati zajedno zbog dece.

🧚‍♀️

Ja sam imala mnogo razloga da budem tužna, kao što imaju svi koji su ostavljeni na bilo koji način, a prvi put sam osetila da možda ostajem na pogrešnoj strani i da je pravi život na nekom drugom mestu daleko od našeg dvorišta i ogromne divlje šljive koja je u njemu izrasla I po kojoj smo Milena i ja učile da razaznajemo godišnja doba.

public.jpeg